ZABRANA GIBETA
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ أَيُّوبَ وَقُتَيْبَةُ وَابْنُ حُجْرٍ قَالُوا حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ عَنِ الْعَلاَءِ عَنْ أَبِيهِ عَنْ أَبِى هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ الله -صلى الله عليه وسلم- قَالَ «أَتَدْرُونَ مَا الْغِيبَةُ». قَالُوا الله وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ. قَالَ « ذِكْرُكَ أَخَاكَ بِمَا يَكْرَهُ ». قِيلَ أَفَرَأَيْتَ إِنْ كَانَ فِى أَخِى مَا أَقُولُ قَالَ « إِنْ كَانَ فِيهِ مَا تَقُولُ فَقَدِ اغْتَبْتَهُ وَإِنْ لَمْ يَكُنْ فِيهِ فَقَدْ بَهَتَّهُ».
Prenosi Ebu-Hurejre, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallahu alejhi ve sellem, rekao:
“Znate li šta je gibet?” Kažu: “ Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.” Kaže: “Da spomeneš svoga brata po onom što ne voli.” “A šta ako je istina ono što kažem o mom bratu?”, neko reče. Kaže: “Ako je istina to što kažeš, ogibetio si ga, a ako nije istina, potvorio si ga.“[1]
Značenje manje poznatih riječi:
potvorio si ga – slagao si na njega i učinio mu zulum
Biografija ravije:
Abdurrahman ibn Sahr ed-Devsi, radijallahu anhu, je plemeniti ashab. Primio je islam u godini Bitke na Hajberu, tj. 7. god. po Hidžri. Stalno je bio uz Poslanika, sallahu alejhi ve sellem, nastojeći da što više stekne znanja. Smatra se ashabom koji je zapamtio najviše hadisa. Preselio je 57. god. po Hidžri, s tim da ima i drugih mišljenja o godini njegove smrti.
Kratki komentar hadisa:
Hadis je dokaz da onaj ko ti nije brat po vjeri, za njega nema gibeta, poput židova, kršćana, pripadnika neke druge religije i onog koga je njegova novotarija izvela iz islama. U nazivanju onog koji se gibeti bratom je buđenje želje kod onog koji gibeti da ostavi gibet, jer ako je on njegov brat pa preče je da mu oprosti, pređe preko njegovih loših djela i nađe opravdanje za njegove mahane, a ne da ih spominjući razglasuje. A u riječima “po onom što ne voli” se sugeriše da ako odsutni ne mrzi to zbog čega mu se zamjera poput nemoralnih i bestidnih osoba, da njega gibetiti, u ovom slučaju, nije haram.
Zabrana gibeta je poznata u Šerijatu i na tom su se saglasili učenjaci. Gibet je veliki grijeh i Kur’an mu daje ružan nadimak opisujući onog koji gibeti opisom iznad kog se uzvisuje čovjek normalne ljudske prirode i zdravog ukusa. Kao što kaže Uzvišeni:
“Zar bi nekom od vas bilo drago da jede meso umrlog brata svoga, a vama je to odvratno.”[2]
Upoređivanje gibeta sa jedenjem mesa umrlog brata je zbog niskosti ovog grijeha, njegove težine i prezrenosti onih koji gibete.
Smjernice:
Zalaganje islama za poštivanje i zaštitu časti muslimana.
Zabrana gibeta, a gibet je da musliman spomene svoga brata po onom što ne voli.
Razlog postojanja mržnje među muslimanima je gibet.
Zabrana laganja među muslimanima i o njima.
Spominjanje mahana, pa makar bile prisutne pri osobi, smatra se gibetom.
Pohvalno je spominjanje muslimana po onom što voli da se spominje.
Dozvoljeno je gibetiti onog koji otvoreno, javno, bez stida čini ono što je zabranjeno, ili novotariju i tome slično, upozoravajući i savjetujući muslimane.
[1] Muslim (4/2001), broj 2589, Knjiga o dobročinstvu, održavanju rodbinskih veza i adabima, poglavlje: Zabrana gibeta i nemimeta.
[2] El-Hudžurat, 12.
حَدَّثَنَا يَحْيَى بْنُ أَيُّوبَ وَقُتَيْبَةُ وَابْنُ حُجْرٍ قَالُوا حَدَّثَنَا إِسْمَاعِيلُ عَنِ الْعَلاَءِ عَنْ أَبِيهِ عَنْ أَبِى هُرَيْرَةَ أَنَّ رَسُولَ الله -صلى الله عليه وسلم- قَالَ «أَتَدْرُونَ مَا الْغِيبَةُ». قَالُوا الله وَرَسُولُهُ أَعْلَمُ. قَالَ « ذِكْرُكَ أَخَاكَ بِمَا يَكْرَهُ ». قِيلَ أَفَرَأَيْتَ إِنْ كَانَ فِى أَخِى مَا أَقُولُ قَالَ « إِنْ كَانَ فِيهِ مَا تَقُولُ فَقَدِ اغْتَبْتَهُ وَإِنْ لَمْ يَكُنْ فِيهِ فَقَدْ بَهَتَّهُ».
Prenosi Ebu-Hurejre, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallahu alejhi ve sellem, rekao:
“Znate li šta je gibet?” Kažu: “ Allah i Njegov Poslanik najbolje znaju.” Kaže: “Da spomeneš svoga brata po onom što ne voli.” “A šta ako je istina ono što kažem o mom bratu?”, neko reče. Kaže: “Ako je istina to što kažeš, ogibetio si ga, a ako nije istina, potvorio si ga.“[1]
Značenje manje poznatih riječi:
potvorio si ga – slagao si na njega i učinio mu zulum
Biografija ravije:
Abdurrahman ibn Sahr ed-Devsi, radijallahu anhu, je plemeniti ashab. Primio je islam u godini Bitke na Hajberu, tj. 7. god. po Hidžri. Stalno je bio uz Poslanika, sallahu alejhi ve sellem, nastojeći da što više stekne znanja. Smatra se ashabom koji je zapamtio najviše hadisa. Preselio je 57. god. po Hidžri, s tim da ima i drugih mišljenja o godini njegove smrti.
Kratki komentar hadisa:
Hadis je dokaz da onaj ko ti nije brat po vjeri, za njega nema gibeta, poput židova, kršćana, pripadnika neke druge religije i onog koga je njegova novotarija izvela iz islama. U nazivanju onog koji se gibeti bratom je buđenje želje kod onog koji gibeti da ostavi gibet, jer ako je on njegov brat pa preče je da mu oprosti, pređe preko njegovih loših djela i nađe opravdanje za njegove mahane, a ne da ih spominjući razglasuje. A u riječima “po onom što ne voli” se sugeriše da ako odsutni ne mrzi to zbog čega mu se zamjera poput nemoralnih i bestidnih osoba, da njega gibetiti, u ovom slučaju, nije haram.
Zabrana gibeta je poznata u Šerijatu i na tom su se saglasili učenjaci. Gibet je veliki grijeh i Kur’an mu daje ružan nadimak opisujući onog koji gibeti opisom iznad kog se uzvisuje čovjek normalne ljudske prirode i zdravog ukusa. Kao što kaže Uzvišeni:
“Zar bi nekom od vas bilo drago da jede meso umrlog brata svoga, a vama je to odvratno.”[2]
Upoređivanje gibeta sa jedenjem mesa umrlog brata je zbog niskosti ovog grijeha, njegove težine i prezrenosti onih koji gibete.
Smjernice:
Zalaganje islama za poštivanje i zaštitu časti muslimana.
Zabrana gibeta, a gibet je da musliman spomene svoga brata po onom što ne voli.
Razlog postojanja mržnje među muslimanima je gibet.
Zabrana laganja među muslimanima i o njima.
Spominjanje mahana, pa makar bile prisutne pri osobi, smatra se gibetom.
Pohvalno je spominjanje muslimana po onom što voli da se spominje.
Dozvoljeno je gibetiti onog koji otvoreno, javno, bez stida čini ono što je zabranjeno, ili novotariju i tome slično, upozoravajući i savjetujući muslimane.
[1] Muslim (4/2001), broj 2589, Knjiga o dobročinstvu, održavanju rodbinskih veza i adabima, poglavlje: Zabrana gibeta i nemimeta.
[2] El-Hudžurat, 12.
