Neke razlike između sunita i šiita, iako nisu teološke, veoma su emotivne, poput one oko uloge pojedinih ličnosti iz rane istorije islama.
Podela unutar islama na sunite i šiite nastala je odmah nakon smrti proroka Muhameda 632. godine. Njegovi sledbenici razišli su se oko pitanja ko bi ubuduće trebalo da vodi zajednicu, odnosno da postane halifa ili imam: neko od muslimana iz Meke, neko od onih iz Medine koji su primili muslimanske izbeglice iz Meke ili Poslanikov zet i rođak, Ali.
– Oni su bili poznati kao Alijina stranka – ši’at ’Ali, pa odatle naziv šiiti. Prevladala je prva opcija, druga je zaboravljena, dok je treća i dalje imala svoje zagovornike koji su ostali u manjini. Te razlike u vezi s vođstvom rane muslimanske zajednice verovatno bi bile samo prolazna epizoda da nije bilo kasnijih događaja i političke manipulacije tim zbivanjima. Kada je 680. godine vođstvo zajednice završilo u rukama onih koji u očima mnogih ni po čemu nisu bili legitimni lideri, poziv da neko iz porodice Poslanika vodi zajednicu dobio je na prijemčivosti – objašnjava profesor Ahmet Alibašić, s Fakulteta islamskih nauka u Sarajevu.
Ključne razlike između dva ogranka islama, kaže on, ostale su manje u sferi verskog prava nego u koncepciji zajednice i njenog vođstva. Po sunitima, zajednica odlučuje o vođi – bolje rečeno, napominje profesor Alibašić, „prihvata ga, makar to bio i vojni diktator”. Većina šiita smatra da tu ulogu može preuzeti samo neko od Muhamedovih potomaka.
– Nakon iščeznuća poslednjeg od njih, po Homeiniju, zajednicu treba da vodi neko od šiitskih verskih autoriteta (vilajet el-fekih). Odgovarajući na pitanje o tome kako se desilo da rani muslimani postupe drugačije, neki šiiti su zauzeli stav da je većina ranih muslimana zapravo izdala Poslanika i nije postupila po njegovoj oporuci da ga nasledi Ali. Iz toga proizlazi da oni ne mogu biti prenosioci Poslanikove tradicije (sunneta) već su to samo članovi njegove porodice i oni koji su stali uz nju.
Tako su suniti i šiiti završili s jednom svetom knjigom, ali bitno različitim korpusom Poslanikove tradicije, iz koje su proistekle brojne pojedinačne razlike. One uglavnom nisu veće od razlika među samim sunitima, ali su neke vrlo osetljive, kao šiitsko učenje da šiit može prikriti svoj pravi identitet (ketman) ili šiitsko dozvoljavanje takozvanih privremenih brakova (mut’a) – navodi profesor Alibašić.
Neke razlike između sunita i šiita, iako nisu teološke, veoma su emotivne, poput one oko uloge pojedinih ličnosti iz rane istorije islama, kakva je Aiša, najmlađa supruga Poslanika ili drugi halifa Omer. Šiiti ih proklinju, dok ih suniti smatraju stubovima rane zajednice vernika i najuzornijim muslimanima.
– Iako se ne može poricati da su određene razlike čisto teološke i pravne naravi, one bi bez političke manipulacije ostale na nivou razlika među samim sunitima ili šiitima, odnosno ne bi postale osnova za politički identitet. Bez političkih motiva da se one naglase, ništa od tih razlika ne bi samo po sebi dovelo do današnjih sukoba. U tom smislu, i stoletno osmansko-safevijsko rivalstvo odigralo je važnu ulogu u evoluciji uzajamnih stavova, kao što i danas neka druga regionalna rivalstva produbljuju ovaj rascep – ocenjuje profesor Alibašić.
I danas je ta podela, napominje on, veoma važna u većini muslimanskih zajednica i uzrok je velikog nepoverenja i nasilja.
– Ponekad je bila i važnija, na primer tokom fatimijskog ili ismailijskog hilafeta u Egiptu od 909 do 1171. godine. No, bilo je i obratnih situacija. Jemenom je do 1962. godine vladala umerena šiitska, tačnije, zejdijska dinastija i to nije generisalo velike probleme – kaže profesor Alibašić.
Podela unutar islama na sunite i šiite nastala je odmah nakon smrti proroka Muhameda 632. godine. Njegovi sledbenici razišli su se oko pitanja ko bi ubuduće trebalo da vodi zajednicu, odnosno da postane halifa ili imam: neko od muslimana iz Meke, neko od onih iz Medine koji su primili muslimanske izbeglice iz Meke ili Poslanikov zet i rođak, Ali.
– Oni su bili poznati kao Alijina stranka – ši’at ’Ali, pa odatle naziv šiiti. Prevladala je prva opcija, druga je zaboravljena, dok je treća i dalje imala svoje zagovornike koji su ostali u manjini. Te razlike u vezi s vođstvom rane muslimanske zajednice verovatno bi bile samo prolazna epizoda da nije bilo kasnijih događaja i političke manipulacije tim zbivanjima. Kada je 680. godine vođstvo zajednice završilo u rukama onih koji u očima mnogih ni po čemu nisu bili legitimni lideri, poziv da neko iz porodice Poslanika vodi zajednicu dobio je na prijemčivosti – objašnjava profesor Ahmet Alibašić, s Fakulteta islamskih nauka u Sarajevu.
Ključne razlike između dva ogranka islama, kaže on, ostale su manje u sferi verskog prava nego u koncepciji zajednice i njenog vođstva. Po sunitima, zajednica odlučuje o vođi – bolje rečeno, napominje profesor Alibašić, „prihvata ga, makar to bio i vojni diktator”. Većina šiita smatra da tu ulogu može preuzeti samo neko od Muhamedovih potomaka.
– Nakon iščeznuća poslednjeg od njih, po Homeiniju, zajednicu treba da vodi neko od šiitskih verskih autoriteta (vilajet el-fekih). Odgovarajući na pitanje o tome kako se desilo da rani muslimani postupe drugačije, neki šiiti su zauzeli stav da je većina ranih muslimana zapravo izdala Poslanika i nije postupila po njegovoj oporuci da ga nasledi Ali. Iz toga proizlazi da oni ne mogu biti prenosioci Poslanikove tradicije (sunneta) već su to samo članovi njegove porodice i oni koji su stali uz nju.
Tako su suniti i šiiti završili s jednom svetom knjigom, ali bitno različitim korpusom Poslanikove tradicije, iz koje su proistekle brojne pojedinačne razlike. One uglavnom nisu veće od razlika među samim sunitima, ali su neke vrlo osetljive, kao šiitsko učenje da šiit može prikriti svoj pravi identitet (ketman) ili šiitsko dozvoljavanje takozvanih privremenih brakova (mut’a) – navodi profesor Alibašić.
Neke razlike između sunita i šiita, iako nisu teološke, veoma su emotivne, poput one oko uloge pojedinih ličnosti iz rane istorije islama, kakva je Aiša, najmlađa supruga Poslanika ili drugi halifa Omer. Šiiti ih proklinju, dok ih suniti smatraju stubovima rane zajednice vernika i najuzornijim muslimanima.
– Iako se ne može poricati da su određene razlike čisto teološke i pravne naravi, one bi bez političke manipulacije ostale na nivou razlika među samim sunitima ili šiitima, odnosno ne bi postale osnova za politički identitet. Bez političkih motiva da se one naglase, ništa od tih razlika ne bi samo po sebi dovelo do današnjih sukoba. U tom smislu, i stoletno osmansko-safevijsko rivalstvo odigralo je važnu ulogu u evoluciji uzajamnih stavova, kao što i danas neka druga regionalna rivalstva produbljuju ovaj rascep – ocenjuje profesor Alibašić.
I danas je ta podela, napominje on, veoma važna u većini muslimanskih zajednica i uzrok je velikog nepoverenja i nasilja.
– Ponekad je bila i važnija, na primer tokom fatimijskog ili ismailijskog hilafeta u Egiptu od 909 do 1171. godine. No, bilo je i obratnih situacija. Jemenom je do 1962. godine vladala umerena šiitska, tačnije, zejdijska dinastija i to nije generisalo velike probleme – kaže profesor Alibašić.
